Pojmovnik - Pokušaj pojašnjenja nekih od pojmova koji se najčešće javljaju uz suočavanje s prošlošću
Preuzeto iz: “Pomirenje?! Priručnik za rad na suočavanju sa prošlošću kroz treninge i radionice”, Ivana Franović, Nenad Vukosavljević, Tamara Šmidling, Centar za nenasilnu akciju Beograd-Sarajevo, 2012.
Po rečima Stanley Cohena, autora knjige Stanje poricanja: Znati za zlodela i patnje, najčešća upotreba termina poricanje “odnosi se na očuvanje društvenih svetova u kojima se neka nepoželjna situacija (događaj, stanje, fenomen) ne priznaje, ignoriše ili predstavlja normalnom”1. Drugi autori, poput Eviatara Zerubavela, koriste termine kao što je “zavera ćutanja” kako bi opisali situacije u kojima “ljudi kolektivno ignorišu nešto čega je svako od njih ponaosob svestan”2. To ćutanje i tišina posle masovnih zločina imaju svoje različite aktere i interese. I žrtve i počinioci mogu želeti da normalizuju svoje živote nakon masovnih zločina iz veoma različitih razloga. Počinioci namerno podržavaju, stvaraju i održavaju ćutanje da bi s jedne strane, izbegli posledice (pravne i svake druge) učinjenog; s druge, da bi zadržali svoj ljudski lik uprkos bestijalnosti koje su počinili. Žrtve žele da sačuvaju svoju ljudskost uprkos patnji, ponižavanju i dehumanizaciji koju su preživele. A posmatrači ćute zato što ih to oslobađa neprijatnih pitanja o vlastitoj odgovornosti za nedelovanje u procesu pripreme i realizacije zločina.3
Pojedinci, grupe ili čitava društva i države se nalaze u stanju poricanja onda kada im se pružaju “informacije koje su toliko neprijatne, preteće i anomalne da ih nije mogućno u potpunosti prihvatiti ili otvoreno priznati kao tačne. Zato se one na neki način potiskuju, opovrgavaju, guraju u stranu ili ponovo interpretiraju. Ponekad se informacije dobrim delom ‚registruju’, ali se implikacije – kognitivne, emocionalne, moralne – izbegavaju, neutrališu ili racionalizuju”4. Ako smo istovremeno nečega i svesni i nesvesni, to podrazumeva određenu dozu poricanja5, a pojedinci i čitava društva mogu biti u stanju “u kome istovremeno znamo i ne znamo”.6
U zavisnosti od toga šta se poriče, Cohen definiše tri vrste poricanja. Bukvalno poricanje je ono kada ne priznajemo činjenice, kada tvrdimo da se nešto nije dogodilo, bez obzira da li stvarno ne znamo ništa o tom događaju, promišljeno lažemo ili se radi o nesvesnom mehanizmu odbrane. Poricanje tumačenja je kada prihvatamo određene činjenice, ali im dodeljujemo drugo značenje ili koristimo eufemizme, na primer tvrdimo da nije bilo etničkog čišćenja, već su ljudi sami otišli, niko ih nije terao; ili kada stradanje civila nazivamo kolateralnom štetom. Poricanjem implikacija mi prihvatamo određene činjenice da se nešto dogodilo, pa i tumačenje šta se dogodilo, ali odbijamo da prihvatimo da to ima ikakve veze sa nama koristeći se izgovorima “Ne može običan čovek na to da utiče,” “Neko drugi će se za to pobrinuti” i slično, kao na primer kada nam je poznato da u proizvodnji patika koje kupujemo i koje nosimo bivaju eksploatisana deca, koja imaju nehumanu radnu satnicu, nemaju adekvatno zdravstveno osiguranje i nemaju priliku da se školuju, ali mi nastavljamo da kupujemo te patike i podržavamo tu kompaniju jer to nema veze sa nama, ili mi “nikako ne možemo da utičemo na to da se stvari promene.”7
Važno je razumeti da je kolektivno poricanje uvek društveno konstruisano. Pristajanje na kolektivno ćutanje generisano je raširenim osećanjima stida, bola ili straha, a grupni pritisak koji nastaje iz situacije zajedničkog učestvovanja u “zaveri ćutanja” je vrlo efikasno sredstvo u suzbijanju nezgodnih i nepoželjnih pitanja. Paradoksalno, što više ljudi učestvuje u toj zaveri ćutanja (odnosno pravi se da ne zna nešto što je itekako poznato), veća je verovatnoća da će ona ćutanje biti “žilavije” a stanje poricanja dugotrajnije. Cohen navodi da je intervencija, odnosno narušavanje stanja poricanja, manje verovatna ukoliko je: odgovornost rasuta (odnosno puno ljudi posredno ili neposredno svedoči nekom događaju, pa se odgovornost za reagovanje prebacuje sa jedne na drugu osobu); kad nismo u stanju da se identifikujemo sa žrtvom (jer je žrtva druge nacionalnosti, rase, veroispovesti; odnosno žrtva je percipirana kao manje vredna ili su joj čak u procesu dehumanizacije oduzeta svojstva ljudskosti); kada nismo u stanju da zamislimo uspešnu intervenciju (odnosno kada nam se svaki napor koji možemo učiniti po tom pitanju čini jalovim i besmislenim).8
No ipak, kako navodi Jay Winter, ćutanje o nekom događaju nikada ne traje večno, a “neizrecivo i neizrečeno retko ostaju fiksirani”9. Kolektivno ćutanje se neminovno rastače usled delovanja različitih faktora kao što su jednostavan protok vremena, promena društveno-političkih odnosa, ali i delovanje tzv. “agenata pamćenja” koji u javnoj sferi insistiraju na pokretanju određenih škakljivih pitanja i istrajavaju u tome, nekada i decenijama. /T.Š./
1 Stanley Cohen. Stanje poricanja: Znati za zlodela i patnje (Beograd: Samizdat B92, 2003), str. 89.
2 Eviatar Zerubavel. "The social sound of silence: Toward a sociology of denial". U: Efrat Ben-Ze'ev, Ruth Ginio and Jay Winter, ur. Shadows of War: A Social History of Silence in the Twentieth Century (Cambridge: Cambridge Univ. Press, 2011), str. 32.
3 Videti: Dan Bar-On. The Indescribable and the Indiscussable. Reconstructing Human Discourse after Trauma (Central Europian University Press, Budapest, 1999).
4 Cohen, str. 23.
5 Zerubavel, str. 32.
6 Cohen, str. 27.
7 Ibid, str. 30-33.
8 Videti: Cohen, str. 40.
9 Jay Winter, "Thinking about silence". U: Efrat Ben-Ze'ev, Ruth Ginio and Jay Winter, ur. Shadows of War: A Social History of Silence in the Twentieth Century (Cambridge: Cambridge Univ. Press, 2011), str. 23.